Žene koje su do sada dobile Nobelovu nagradu za hemiju, fiziku i medicinu/fiziologiju

Nobelova nagrada za nauku postoji od 1901. i od tada je 476 naučnika primilo ovo priznanje u oblastima fizike, hemije i medicine/fiziologije. Od svih ovih naučnika, 12 su bile žene. Znači samo su 0.02% dobitnika Nobelove nagrade - žene. Takođe, treba primetiti da su među njima, samo dve žene dobile nagradu za fiziku, tri za hemiju, a sedam za medicinu/fiziologiju.

Marija Gepert-Majer je rođena 1906.godine u Nemačkoj i sa očeve strane bila je sedma generacija univerzitetskih profesora. Kada je imala četiri godine, porodica se preselila u Gotingen, gde je njen otac predavao pedijatriju. Tu je i odrasla. U to vreme je bilo teško za žene da se upišu na univerzitet, pošto se zatvorila jedina škola u to vreme gde su devojke mogle da polažu prijemni za fakultet. Međutim, njeni predavači su bili sa te škole i ona je uspela da se izbori za prijemni koji je polagala 1924. godine.

Nobelova nagrada za hemiju (1935. – zajedno sa svojim suprugom Frederikom Žolio)
Irena Žolio- Kiri, ćerka Marije Kiri, rođena je u Parizu 1897. godine i bila je udata za Frederika Žolia. Tokom Prvog svetskog rata, radila je kao sestra na radiologiji, što je prekinule njene studije nauke u Parizu.

Nobelova nagrada za fiziku (1903. – primila je zajedno sa Pjerom Kirijem i Henri Bekerelom) i Nobelova nagrada za hemiju (1911).
marija kiri
Marija Kiri je verovatno najpoznatija naučnica na svetu. Rođena je u Poljskoj, ali je otišla u Pariz da studira na Sorboni, gde je upoznala svog muža Pjera, koji je bio profesor fizike. Posle njegove smrti, 1906. godine, ona je postala profesorka opšte fizike, a kasnije je postala i direktorka laboratorije Kiri na Radiološkom institutu Univerziteta u Parizu. Radila je u laboratoriji pod teškim uslovima, a istovremeno je mnogo vremena posvećivala predavanjima.

Nobelova nagrada za fiziologiju/medicinu (1947 – zajedno sa Karlom Kori i Bernardom Husejem)
gerti kori
Gerti Kori je rođena u Pragu 1896. godine.Studirala je na Nemačkom univerzitetu u Pragu, a doktorat iz medicine je stekla 1920. godine. 1922. godine emigrira u SAD zajedno sa svojim suprugom Karlom. Imali su sina.

Nobelova nagrada za hemiju (1964.)
Doroti Hodžkin je rođena u Kairu 1910. godine. Tamo je njen otac radio kao arheolog, a kasnije su se preselili u Sudan. Njena majka je takodje bila arheološkinja i botaničarka. Doroti je svoje detinjstvo uglavnom provela u Engleskoj, gde je sa svojim sestrama pohađala školu. Bilo joj je dozvoljeno da prisustvuje časovima hemije zajedno sa dečacima, i ona kasnije odlučuje da studira hemiju. Išla je na Okford i Koledž Somervil od 1928. do 1932.godine.

Nobelova nagrada za fizilogiju/medicinu (1977. – zajedno sa Rodžerom Gijeminom i Endruom V. Šalijem )
Rozalind Jalou je rođena 1921. godine u Nju Jorku gde je i provela veći deo svog života. Njeni roditelji su bili emigranti iz Evrope i nisu bili visoko obrazovani. Ona se, međutim, obrazovala i išla je na koledž. Studirala je fiziku, iako su njeni roditelji želeli da bude učiteljica. Njeni profesori su je ohrabrivali da nastavi sa studijama fizike na Hanter Koledžu u Nju Jorku.

Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu (1983.) Barbara Mek Klintok je genetičarka, rođena u Konektikatu, SAD 1902. godine. Školu je pohađala u Nju Jorku, a sve diplome je dobila na Univerzitetu Kornel. Kada je prvi put pohađala kurs iz genetike 1921. godine, to još uvek nije bila prihvaćena naučna disciplina, i pojedini biolozi su odbijali da prihvate koncepte genetike.

Nobelova nagrada za fiziologiju/medicinu (1986. – zajedno sa Stenlijem Koenom)
Rita Levi-Montalcini je rodjena u Turinu, u Italiji, i ima sestru bliznakinju. Njeni roditelji su bili visoko obrazovani. Iako je imala bogato detinjstvo, njen otac je smatrao da je karijera prepreka za ženu koja je onemogućava da ostvari ulogu majke i supruge, tako da Rita i njena sestra nije trebalo da se upišu na fakultet.

Profesorka Vangari Mataj je dobitnica Nobelove nagrade 2004. godine za svoj aktivistički rad u oblasti zaštite životne sredine. Rođena je 1940. godine. Ona je prva žena u istočnoj i centralnoj Africi koja je dobila zvanje doktorke nauke. Postala je profesorka veterinarske anatomije na Univerzitetu u Najrobiju (Kenija) 1976. Kroz svoje učešće u ženskom pokretu u Keniji, osnovala je pokret Zeleni pojas (Green Belt Movement), koji je odgovoran za sađenje 20 miliona stabala drveća.