Kada je moja rođaka Poli bila devojčica, bila je to prava energija u pokretu. Plesala je, vozila kolica i pravila "špagu", igrala fudbal, košarku i bejzbol sa dečacima iz susedstva, rvala se sa mojom braćom, vozila bicikl, penjala se na drveće i jahala konje. Bila je okretna i gipka kao vrbova grana i nesputana kao mladunče lava. Poli je bila pričljiva taman koliko je bila pokretljiva. Izvikivala je naredbe i savete, vrištala od radosti kada bi dobila opkladu ili čula dobru šalu, smejala se grohotom, raspravljala sa klincima i odraslima, a protivnike zasipala pogrdama jezikom građevinskog radnika.

Formirali smo tajni klub pod imenom Maroderi; sastajali smo se u njenoj garaži. Poli je bila Tom Sojer kluba. Planirala je ko će biti primljen, predvodila izviđačke ekspedicije i skitnje do napuštenih kuća. Pokazivala nam je rituale pomoću kojih bismo postali "braća" po krvi i učila nas da igramo karte i pušimo cigarete.

Onda je Poli dobila prvu menstruaciju i pošla u niži razred srednje škole. Pokušala je da zadrži stare navike, ali su je nazvali divljakušom i korili što se ne ponaša malo više kao dama. Bila je odbačena od svojih drugova i drugarica koje su ulazile u svet šminke i romanse.

Poli je zbog toga bila zbunjena i nesigurna. Imala je nastupe zlovolje i udaljila se od grupa dečaka i od grupa devojčica. Kasnije se smirila i ponovo nastupila, sada kao Beki Tačer. Nosila je pomodnu odeću i sa "aut-linije" posmatrala kako dečaci izvode akcije i govore. Opet je bila prihvaćena i popularna. Kretala se glatko kroz našu malu sredinu. Niko nije govorio o promenama ili žalio zbog gubitka najdinamičnijeg žitelja našeg grada. Jedino sam ja osećala da se dogodila tragedija.

deo iz knjige "Buđenje Ofelije", Meri Pajfer, Narodna knjiga, 1997. 12-13. str.